Kad se ne da, ne da se.

I eto ti tuge. Toliko godina čekam da mi se vrati, patim i plačem, ne mogu da dočekam dan da ga opet ugledam. Jedva čekam samo da ga zagrlim… Dođe i taj dan. I sad vreme provodimo zajedno, sve je super, ali odjednom počinjem da osećam neku ravnodušnost prema njemu. Pitam se šta se to dešava! Gde je ona ljubav?! Shvatam da daljina ipak čini svoje. Godine isto učine svoje. Hvata me tuga, jer sam ga volela, zaista sam ga volela, ovo je nemoguće da se dešava! Ubeđujem sebe da je ovo osećanje ravnodušnosti samo kratka i prolazna faza i da će opet sve biti kao pre, ali ne prolazi. Želja za njegovim prisustvom se sve više gasi, a pre nisam mogla da zamislim dan, ako ga bar na sat vremena ne vidim. Valjda je to sve život i ko zna zašto je to sve tako. Moram se pomiriti sa činjenicom da mi nije suđen, koliko god ja htela da jeste. Treba staviti tačku na našu priču, znam da će mi biti teško, ali proćiće, sve u životu je prolazno. Pre sam mislila da ljubav prema njemu će biti večna, ali vreme je pokazalo da nije. Ko zna zašto je to sve tako.

Komentariši