Šta nas sprečava da se u potpunosti nekome predamo?

Čega se to plašimo? Zašto se plašimo da nekome pokažemo da ga volimo? Zašto se plašimo da nekome jednostavno kažemo “volim te”? Glumimo ravnodušnost i posle se čudimo zašto nas neko ostavi. Čudno je to kakvi smo postali, ništa nam više nije bitno. Ljudi grabe samo za novcem, a ljubav, gde je tu ljubav?! Gde su one sitnice koje život znače?! Da li još uvek postoje i ako postoje, da li obraćamo pažnju na njih? Hoću da mi skuvaš kafu ujutru i da mi je doneseš u krevet, ne svaki dan, ponekad. Neću da mi kupiš zlatan lančić, niti bilo šta tome slično, želim tvoju ruku u mojoj ruci, dok šetamo pored neke reke. Poneki poljubac u čelo da mi pokažeš da ti značim. Ne tražim ti ništa osim ljubavi i pažnje! Da li puno tražim?! U šta se to pretvaramo kada su nam samo materijalne stvari bitne?! Trgnimo se dok nije kasno! Vratimo se u vreme kad su nas srećnima činile sitnice.

Komentariši