Bila su to srećna vremena…

Dok sedim na krevetu i pokušavam nešto da napišem, čujem na radiju pesmu “Slučajno”, od Kikija Lesendrića… Prokletstvo! Mislim u sebi:” Ovo mi nije trebalo!” Skačem sa kreveta i krećem da promenim stanicu, ali stajem već posle drugog koraka… Volela sam tu pesmu… Sedam na pod i premotavam film u glavi. On i ja. Pre tri godine. Sviće dan, a mi se vozimo kolima i sećam se scene kad je krenula ova pesma i njega dok je pojačava do maksimuma. Suza mi se spušta niz obraz… Prokleto želim da se vrati to vreme. Da se vratimo stari mi. Hoću da budem srećna kao što sam tad bila s njim, kad mi je za sreću bilo dovoljno samo njegovo prisustvo. Poslednji put kada sam zaplakala za njim bilo je baš uz tu pesmu. Od tada je nisam čula i sada je probudila u meni neki čudan osećaj. Zatvaram oči i osetim ga pored sebe. Pesma se završila, a ja i dalje sedim dole i razmišljam o tome da li zaista posle nekog vremena zaboravimo na neke osobe koje smo voleli ili samo teramo sebe da se ponašamo kao da nam više ništa ne znače?! Možda grešim, ali mislim da je moguće prestati nekoga voleti, samo nam je potrebno mnogo vremena ili neka druga osoba koja bi ispunila naš život.

Komentariši